U osnivanje malog rok benda kreću uglavnom tinejdžeri koji inače ne poseduju harizmu dovoljnu da imaju neku važnost za svoje okruženje, pa, kada nađu još nekoliko sličnih sebi, i još da pritom sviraju neki instrument, po mogućnosti bas gitaru, bubnjeve, gitaru ili možda imaju promukli glas koji je poželjan u rok muzici. Bavili bi se oni i narodnjacima, ali, onda bi za ostale koji su kul predstavljali samo jednu grupu šabana koja pored toga što svira narodnjake uglavnom i ne zna da svira baš najbolje. Ovako, oni se bave rok muzikom i smatraju sebe avangardnim i pored toga što je žiža popularnosti rok muzike odavno prošla. Takođe, izbegavaju da sviraju domaće pesme, više vole Bon Jovi, Rollingstones, RHCP i druge, ali, ako baš zapinje, mogli bi da odsviraju nešto od Čorbe ili EKV u krajnjem slučaju. Niko nikad nije čuo za njih, sem njihovih ortaka iz škole, koji su svakodnevno smarani o bendu od strane članova istog. Nastupaju na raznim priredbama kao što je dan škole, maskenbal u obdaništu i to im je uglavnom sredila rodbina, jer da je bilo neke audicije, pre bi odabrali Sinana da peva "Enter sandman" nego njih. I tako, od silnih proba i od desetak baba i deda koji dođu da gledaju i slušaju svoje unuke, klincima udari slava u glavu. Onda je to vrhunac njihove karijere. Počnu da žive po principu: Sex, drugs and rock and roll. Idu ulicom i pored toga što ih ljudi uopšte i ne primećuju, osećaju se kao da svi samo njih gledaju. To traje neko vreme, dok ne shvate da su mladost protraćili na sviranje slatkastih pesama belosvetskih rok grupa, da su žrtvujući školu zbog muzike koju su sada batalili ostali nezaposleni i zbog silnih tetovaža, pirsinga i ostalih stvari, to njihovo stanje nema ni izgleda da se bitnije promeni u sledećih 100 godina. Na kraju, ako imaju od čega, počnu da kupuju vinjak i da se svakodnevno opijaju čekajući odlazak na večna lovišta gde će neko možda imati sluha za njihovu rok muziku ukrašenu silnim falševima.
Svaki grad ima nekoliko
