Rade svoj posao sa nepromenljivim neuspehom, imaju nekakav beznačajan hobi za koji znaju samo pauci u njihovom stanu, ređe se dešava da imaju porodicu, obožavaju da se ističu i od malih nogu mada im ni to ne polazi za rukom.
Guraju se pred objektiv, otimaju mikrofon, "pišu kolumne" od kojih urednik objavi dva reda.
Uvek imaju upadljiv "detalj" mega razmera : il' je neka fora sa drečavim bojama, il' se karade umesto da se oblače, il' se malterišu po licu i kreče oko očiju, a od nakita najčešće nose sve što poseduju.
I uvek ih neki urednik (zlo)upotrebi.
Uredno poveruju da je njihovo vreme konačno došlo jer su oduvek baš voleli medije i teror može da započne.
Od dr Nade M. se tražilo da izgovori dve rečenice. Može i telefonom.
I vidi šta je sad ispalo..Poznaje vas cela Srbija, a o vama se tako malo zna. Recite nam kad vam počinje dan i koliko dnevno vremena dajete Hitnoj pomoći?
- Sama sebi se čudim. Ustajem negde oko pola četiri. Pripremim čajeve koje svakog jutra pijem, skuvam kafu, šminkam se, sređujem se za posao, a uz sve to vreme opuštam se uz muziku. Volim da slušam francuski radio, to me relaksira i sprema za naporan dan. Oko 5.15 izlazim iz kuće. Svakog dana idem prevozom s Banjice, trolejbusom 40 ili 41. U Hitnu stignem pre šest, pokupim svoje podatke i pripremam se za uključenja, koja počinju već od šest sati.
