Fraza koju obično čujemo tokom vožnje u poluraspadnutom autobusu na kome se sem vrata ne može otvoriti ništa više, do neke pepeljare, a umesto klime putnici često udišu i izduvne gasove motora. Prosečan srpski međugradski autobus starosti oko 15 godina, vidno napaćen, i iznemogao ne uliva sigurnost ni jednom jedinom putniku, a mnogi proklinju trenutak kada su seli u njega. Kada na to dodamo i kvalitet srpskih puteva, zagarantovani su vam potresi od 5 stepeni Rihterove skale tokom putovanja. Pored svih tih rasklimanih sedišta, olabavljenih stakala koja svakog časa mogu skratiti muke nekom od putnika, i crnog dima koji polako ali sigurno boji pluća svim (ne)srećnicima koji su stigli na ovaj bus, šlag na torti predstavlja šofer sa svojom destruktivnom vožnjom po sve putnike. Istina, možda je i najmanje kriv za celokupnu situaciju, ali do krivaca je nemoguće stići, a šofer je tako blizu, teško je uzdržati se od spontanih komentara, ali po nekad to i nije najpametnije.
Običan putnik: Majstore jel' može malo po putu jebem mu gajde, ispade mi kamen iz bubrega još pre 15km? Il' da krenemo pešaka preko brda ionako teška posla da ćeš da stigneš do večeras sa ovim kršom vidiš da izdiše polako, a nismo ni Bogutovac prešli.
Vozač (Majstor): Sedi dole da te ja ne natovarim kamenjem ti ćeš da mi pričaš gde da vozim pička ti materina!
Penzioner u međugradskom prevozu : Sine ako možeš malo da nagaziš i na treći dnevnik ćemo zakasniti.
Vozač (Majstor): A i ti čiča podjebavaš a? Ne mogu kući da te slušaju pa te kod mene spakovali? Nemoj da te ubacim u prtljag, do Beograda ćeš da žvaćeš kofere. Kad stignemo, stignemo, kome se ne sviđa može da izađe, al' u pokretu, jer ako ugasim, ne garantujem da će moći da upali.
