Verovatno se mnogima od vas bar jednom u životu dogodilo, da se vraćate kući i na pola puta vam se odjednom opasno prikenja, a kod sebe nemate papira. Kuća se nikada nije činila daljom..
Gluvo doba noći, vraćam se kući od drugara pripit, i pošto me mrzi da po zimi čekam gradski, krećem polako pešaka, prošetaću pola sata na vazduhu, a taman ću se i ugrejati. Posle desetak minuta, sve ono što sam pojeo i popio kreće da mi kvari idilu, kreće potera za pogodno skrivenim mestom za olakšavanje, i kada ga nadjem posle 200 metara muke, skontam da po džepovima nema ni jedne maramice. Usput ništa ne radi, šta ću - ajmo dalje. Kreće ubrzavanje hoda, napinjanje, suzdržavanje..Molim Boga da me usput ne zaustave panduri ili neko poznat, stomak se grči, oči ispadaju, ne smem da prdnem. 300 metara od kuće budim kevu, zovem je da otključa, ona popizdi, spušta slušalicu..200 metara od kuće već počinjem da trčim, na 100 odkopčavam kaiš, na 50 farmerice, i na kraju polu - go ulećem u kuću, kupatilo na vidiku, govno već krenulo, palim svetlo, zatvaram vrata, Wc šolja nikad milija..SPARTAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!!!!!!!!
