Bože mili,čuda velikoga,
kad se šćaše po Srbiji Marko,
po Srbiji, zemlji brdovitoj,
po planini Turke da zatire,
mjesec dana silazio nije.
Zažele se Marko rujna vina,
rujna vina i rakije ljute,
pak on ide Smederevu gradu,
svoga Šarca vinom da napoji.
Taman Marko s'gore silazio,
namrči se nebo baš u podne,
namrči se ravno niotkuda,
pade tama u sred bijela dana,
zasevaše munje i gromovi,
otvori se bezdan sa nebesa,
a iz njega čudna čeza ispa'!
Sva je čeza gvožđem sakovana,
a fenjera k'o na nebu zvezda,
ali nema konje ni volove,
a ni točka ni sa jedne strane.
U njoj sedi Oče Gavrentije,
mlado momče mrkoga pogleda,
kršnog stasa i oštroga glasa,
guste brade,pa sve do pojasa.
Visok jablan goru nadvisio,
obe šake k'o buzdovan Markov.
Na njemu je bijela dolama,
bijelja od bijeloga snega,
u široke čakšire upasana,
na nogama crni mu opanci,
a bijelom žicom prepleteni.
Gleda ovo Kraljeviću Marko,
gleda Marko, oku ne veruje,
uplaši se da je Šejtan crni,
pak on zove vilu Ravijojlu:
,,Ravijojlo, dobra sestro moja,
strašan me je Usud zadesio,
siđi danas sa oblaka bela,
siđi danas, meni da pomogneš,
da Šejtana u pakao vratim!''
Progovara vila Ravijojla:
,,Ne boji se Kraljeviću Marko,
ne daj strahu da te obuzima,
nije Šejtan na livadi cvetnoj,
već je tamo Otac Gavrentije,
iz budućnosti tebi došao,
da ti aber o Srbiji dadne!''
Krete Marko klecavim korakom,
krete Marko, al' buzdovan drži,
Tad ga spazi Oče Gavrentije,
tad ga spazi, pak mu progovara:
,,Ne boj me se, Kraljeviću Marko,
ne boj me se, ti srce junačko,
ja ne dođoh kavgu da podevam,
već ja dođoh da ti aber dadnem!''
Tad besedi Marko od Prilepa:
,, Kazuj Oče, kakav aber nosiš,
kazuj kako mi je otadžbina,
jel i dalje noga turčinova,
našu milu, srpsku zemlju gazi,
jesmo li mu okov polomili,
il' ga noga po kaldrmi vuče?!''
Odgovara Oče Gavrentije:
,,Sve je dobro, Marko od Prilepa,
sve je dobro u Srbiji našoj:
Srpska noga srpsku zemlju gazi,
turčin plati,pa onda prolazi!
Kaldrmu je asflat zamenio,
glatka džada k'o sisa mlađana,
kola više volovi ne vuku,
već se sama od sebe pokreću!
Ceo svet je Srbin osvetlio,
nema tame, nema ni fenjera,
ni fenjera, kada sunce zađe!
I čezu ovu Srbin sačini,
sačini, pa me tebi posla,
godine dveiljadepetneste,
da ti mračne misli rasterujem!
Srpska noga, svud' po svetu hodi,
čarobnu smo žicu sačinili,
sve poruke preko nje nam stižu,
besediti možeš sa ljudima,
besediti, i na nj gledati,
čak u trećem vilajetu da su,
svaki aber,odmah se pročuje.
A i pogled možeš zamrznuti,
zamrznuti, pa žicom poslati,
da ga raja na hartiju stavi,
pa da gleda sa očima tvojim.''
Odgovara Kraljeviću Marko:
-,,Ne besedi više, Gavrentije,
suzu ćeš mi naterat' na oči!
Ja sam moju brigu prebrinuo,
te sad idem u goru da spavam,
ako li se Šejtan kad pojavi,
i zuluma ponovo donese,
i srpsku zemlju počne gaziti,
vratiće se Marko da mu sudi!''
Odgovara Oče Gavrentije:
- ,,Ostaj zdravo Kraljeviću Marko!''
Zasevaše munje sa nebesa,
nesta čeze, nesta Gavrentija,
ponovo se danak razdanio,
vratio se Oče svom vremenu,
vratio se, kući da uživa,
ne seća se da ne reče Marku,
Vučiće po zemlji da zatire!
DEFINICIJA PISANA ZA TAKMIČENJE bolje rob...
