Ili položajnik. Kao mali sam imao tu funkciju u bar desetak kuća. Prvo kodkuće obavim ranom zorom što treba, uzmem samo koji zalogaj da se omrsim, majka natrpa namene svakojake odjeće ko da sam ofinger, u jednu ruku jabuku sa tri zabodena novčića od po des-dvaes feninga, udrugu ruku žito i piči kod prvog komšije. Pošto sam već bio ušao u štos, nisam odma navaljivo da žderem, jer sam znao koliko me još čeka domaćina. Meni tad ko djetetu najvažnije bilo tih sto-dvjesta maraka što će mi domaćini dat pred polazak, a jebo mater sad da imam vremeplov, vratio bi se baš u te dane i godine kad sam, kako se ispostavilo, bio najsrećniji. Mada i te pare koje sam dobijao sam najčešće roditeljima davao, jer koji će đavo klincu dvjesta maraka.
One moje komšije ko da sam krme za tovljenje, pa samo trpaju umene, a ja se jadan već naždero, pa ko fol žvaćem onaj jedan komad mesa pola sata, da ispadne da stalno jedem. Ako su neke komšije daleko odnaše kuće, majka mi da par jabuka, da se nevraćam ponji stalno. Jabuku stavim na šporet il peć na drva, zavisi kako kom, a žitom se na vratima zasipamo.
Inače, to komšije, ustvari i nisu komšije, već žive po dva-tri kilometra odnas, nego smo prije rata bili komšije, pa tako valjda osto naziv. Dok idem putem poredmene prolazi top koji kad opali, ostaneš gluvonijem pola sata. Top je postavljen na kamion, valjda tamić, jebemliga, i nesjećam se više, a na tamiću sa topom tries ljudi, šajkače, kokarde, i sve redno. Jebo mater samo čekaš kaće išume partizani banut, pa da se pokoljemo kao u stara dobra vremena. Al eto nije rat, nego krenuli stamićem ka starom manastiru da se tu proslavi Božić. One neke žene što se trzaju na petarde, već oće ukomu da panu, stoje pored puta i govore: Dajte ljudi zaboga, nije devedes-druga. Kad bi neki Amer to posmatro, reko bi da su krenuli u mobilizaciju a ne da slave neki praznik. Posljednji "komšija" kog obilazim je moj đed, i kod njega ostajem najduže. Pokojna baba mi vazda u špajzu ostavi neko iznenađenje zamene, pa ja čim obavim običaje, izmigoljim se od rodbine i krišom uđem ušpajz. Iznenađenje je najčešće neka odjeća, džemper ili tako nešta.
Ja sam ovo više piso sebi nego vama, da me želja mine, al eto, da i vi vidite kako Romanija i okolna sela slave Božić.
