Neki čudan osećaj. Oseti se samo kada smo usamljeni i besposleni. Kada nas čak i blejanje na netu ili TV - u smara, pa se prepustimo svojim mudrim, mračnim, ludim ili sumornim mislima. Grize nas savest zbog nekog davnog događaja, probada nas sujeta ovog sveta, razmišljamo o realnosti života i apstraktnosti smrti i tako u nedogled sve dok ne zaspimo ili poludimo još više. Onda nam dođe da okrenemo dragu osobu, pustimo poruku nikad prežaljenoj simpatiji ili okačimo neki bedan status na fejs. Meni lično bude lakše kada pišem ovakve nebuloze na Vuki. Svako ima svoj način bežanja od sebe.
- Halo?
- E Jovana, ja sam, Mitar, znaš onaj iz srednje što je otišao u drugoj godini jer su se njegovi razveli?
- Ej pa znam, jebote nisam te videla još od onda, šta treba?
- Pa ništa ne treba, samo sam se pitao, pošto sam tu u gradu za vikend, da odemo na piće negde, ispričamo se malo i tako?
- Ne znam sad baš, uf u gužvi sam nekoj, ajde neki drugi put, sačuvaću tvoj broj pa ću ti se javiti biiip...
.................
Pet minuta kasnije
- Da?
- Ej, Mitre, izvini nemoj da se ljutiš ali poludela sam kad si me nazvao. Iskreno, nisam očekivala da ćeš mi se ikad javiti, a sad odjednom buuum... Još uvek pokušavam da shvatim šta se dešava.
- Ahaaa pa da, ovaj znaš malo sam prošetao na svež vazduh i razmišljao o tebi pa sam se setio da imam tvoj stari broj, a onda sam te okrenuo i kad si se javila nisam verovao da si to stvarno ti... A i još nešto, prošao sam pored tvoje zgrade i video sam te na prozoru, lepa si kao uvek...
- Šta? Gde si sad? Molim te svrati sad ću da siđem do ulaza samo da se spremim!
.................................................................................................
Otprilike ovakve dijaloge stvaram u svojoj glavi kada sam melanholičan.
