Jutro kada ti 'iljado tetovaža na telu ne bi pomogle da se setiš sta se sinoć dešavalo.
Jutro (za normalan svet podne). Sunce odavno izašlo. Budi te vibracija mobilnog. Vadiš mobilni iz džepa i javljaš se. Nebitan poziv (ortak zove na kafu). Razmišljaš: "Kako to da me je probudila vibracija, a ne zvuk? A da... Zato što mi je mobilni bio u džepu. A kako mi je mobilni u džepu kad ja spavam?!" Pogledaš ispod ćebeta i shvatiš da si u košulji i pantalonama (srećom, makar ti cipele nisu na nogama). Ni najmanje ti nije jasno zašto je tako. Još manje ti je jasno kako si se našo u svojoj sobi?! Zadnje čega se sećaš... Ništa. Praznina. Ničeg skorijeg se ne sećaš. Ustaješ i presvalčiš se odma. Prolaziš (teškom mukom) kroz dnevnu sobu. Tamo sedi ćale, ali ni da te pogleda, a kamo li da prozbori nešto. Sada ti je još manje jasno. Nakon nekog vremena, zove te ortak. Kaže da te njegova keva videla jutros u 8 kako sa ćaletom meriš ulicu...
