Kada osoba predje odredjene godine, a obično kada ode u penziju, javlja se čudna potreba, da apsolutno sve kupljeno, ili planirano za kupovinu, uporedjuje, preračunava i meri, kroz srazmernu količinu hleba.
Takvo razmišljanje u većini slučajeva ( ne računajući one koji čitavog života letuju na Kopaoniku i zimuju u Budvi ), proizilazi iz mnogo godina, punih mučenja i rada. A kada posle svih tih godina, dodje mizerna penzija, nedostojna živog bića, čovek se jednostavno preorijentiše na najneophodnije stvari, poput hleba. A sve ostalo što je "nebitno" odbacuje sa gnušanjem.
-Deda daj mi 300 dinara, treba da idem sa ortacima na bazen...
- Molim? 300 dinara za pranje dupeta u ladnoj vodi? Neće da može sinko, da si mi tražio za hleba ili da popiješ nešto pa ajde, ali za to nema šanse. Za to luksuziranje imaš oca i majku. Ja bre za 300 dinara imam 6 komada hleba, imam da jedem 6 dana!_____________________________________________________________________
- Baba, vidi šta mi je moj Miša kupio... Srce moje, zlatni lančić i privezak, napred izgraviran stih naše omiljene pesme, a pozadi datum kada smo se upoznali.
- A koliko to košta?
- Ne znam baba, za poklon se ne pita.
- E pa ja ću da ti kažem ćero koliko to košta! Košta taman toliko da se neko prehrani 3 meseca. Znaš li ti koliko je hleba bačeno u tu gvoždjuriju? Ne znaš naravno. Umesto što te kiti tim gvoždjem, mogao je da iznajmi jedan stan, pa da kako dolikuje, živite zajedno.
5 godina on tebe zamajava nekim drangulijama i ništa. Da je barem prsten kupio pa da kažem ,ajde skupo, ali vredi. A ovo??? More miči mi to s očiju samo mi dižeš pritisak!
