Mala, plastična kuglica, obično narandžaste boje, koja se ubacivala u dečije puške kineskog porekla. Glavna, neretko i jedina municija u čuvenim ratovima i zasedama. Jauk prilikom, boga mi jakog bola u slučaju da je hitac ispaljen iz neposredne blizine, bio je i ostao glavni dokaz da ste ''mrtvi'' i izbačeni iz igre. Svaki klinac koji je rođen devedesetih, odnosno onda kada je puška i bila najprometniji proizvod, zna kako izgleda ovo maleno ubojito oružje. Najčešća boja bila je narandžasta, česti su bili i oni beli, plavi i crveni, a crni su bili u posedu samo onih najvećih jebača u društvu.
Pištolj ili puška, oružje predviđeno za ovakvu vrstu municije, uvek se moralo ''repertirati'' kako bi pucanj bio omogućen. Ovo je za mnoge mlakonje predstavljao neprevaziđen problem, barem do polaska u školu. Municija se kupovala u obližnjoj radnji, sve dok se ne bi iscrpli i poslednji znaci razumevanja naših roditelja. Nakon nestašice, nastala bi opšta potera i domišljatost, čime su naši klinci ovog doba postali jedini konkurenti za nenadjebivost junacima partizanskih filmova. Osim novca, roiteljima, naročito mamama, predstavljao je izvestan problem i činjenica, tačnije njihova briga, da će nas ove plastične stvarčice povrediti, naročito ako budemo pogođeni u oko. Smatrajući prevaziđenim, verujući u nove ideale japanskih animiranih filmova, i ne zanimajući se uopšte za oružje, nova klinačka generacija zapostavlja metkiće puštajući ovu umetnost da izumire, živeći jedino u sećanjima onih koji su je odavno prerasli.
