Mile Budala je bio moj najbolji drug.
Otkad znam za sebe, znam i za Mileta. Kuće su nam bile u istoj ulici, u kojoj smo ja i on, zajedno sa ostalim dečacima iz sela, naučili da igramo fudbal. Naravno, ja i Mile uvek na istoj strani. Zvali smo ga ''Mile Budala'' zato što je bio malo van brazde, pa bi često uradio nešto što predstavlja VIP propusnicu za Lazu Lazarevića. Da ti na grudvanju plasira po jednu u koju je stavio kamen i da ti raskrvari čelo, za njega je bilo sasvim korektno, jebo ga ćaća ludi! A samo zato da bi se malo smejao.
Kad smo već kod ćaće, pričao mi ćale, kad mi je već porasla mahovina ispod nosa, a Kinder jaja postala manje važna od sopstvenih i kad sam već naučio da ćutim, da je Miletov otac jednom otišao da ore njivu, a on mu or'o ženu, i to baš negde kad bi trebalo da je Mile skarabudžen.
Ali, bez obzira na činjenicu što je ćale možda i posejao, a ne samo or'o i što mi je Mile možda brat, ja sam njega oduvek tako gledao. I on mene isto. Bio je malo krupnije konstitucije od mene (čitaj: triput krupnije), pa me uvek branio od seoskih mangupa, a ja njemu delio savete i klepao ga kada god bi planirao da napravi neko sranje, a to se dešavalo često. Sećam se da je u sedmom razredu hteo da izmaže hemičarki stolicu govnima pre časa. Nekako sam ga sprečio da to uradi i time ga spasio izbacivanja iz škole, a hemičarku spasio poltronstva, tj. sedenja na dve stolice.
Hehe... Lud je bio Mile, jeb'o ga miš da ga jeb'o.
Završismo ja i on nekako osnovnu školu.
Bilo lepo matursko - malo igrali, malo pevali, malo štipkali drugarice... Divota. Mile se zaneo malo pa hteo da siluje Jovanu u WC-u, sreća pa sam naišao na vreme. A treb'o je, da vam pravo kažem. Mamila ga oduvek, vrcala mu repom, a ovamo se zajebavala sa njim. Kurva.
Ja otidoh u Palanku, u gimnaziju, Jovana isto, a on ostade u selu da pomaže ocu. Nije ga dao, kaže: Gde će on, ne ume on sam tamo, nije to za njega.
Naljutio se bio Mile, bežao od kuće, ali vratio se, šta će. Kad ogladni, bež' nazad, zna i on za toliko. Puštali su ga da dolazi kod mene u grad, da prošeta malo, da se zabavi. Mada, više je on dolazio zbog Jovane, nego zbog mene. Voleo je još kad smo bili mali i nikad je nije prežalio.
Krenula ona njega tad baš da navlači i zavlači. Pisala mu pisma, sve ono ukrašena i mirišljava, garantujem da je, čitajući ih, barem po jednom osemenio svaki grm u selu. Naivan on, veruje u romantične bajke.
A ona ih je imala koliko čovek može na prstima izbrojati. I to čovek iz Černobilja, sa pešesnajes' prstiju na svakoj ruci.
Spremio se Mile da je prosi. Budala, ej! Ukrao kući pare, došao u Palanku i kupio prsten. Nije mi se ni javio. Kupio i ružu i krenuo kod nje, hteo kobajagi da je iznenadi. Stigao do kuće i kroz prozor video kako mu je neko drugi prosi. U dupe mu je prosio.
To mi je rekao kada je, odmah posle toga, doleteo kod mene. Rekao mi je samo još i to da sam bio njegov najbolji prijatelj, jedini koji ga nikad nije izdao i posle toga je otrčao niz ulicu.
To ''bio'' koje mi je rekao je postalo razlogom da odmah otrčim za njim. Naravno, nisam ga stigao, brz je bio k'o struja, jebem ga luda.
Skočio s mosta. Ima od toga, evo, dvadeset i tri godine.
Bio je moj najbolji drug, Mile. Budala...
