Neizostavna rečenica u svakom američkom filmu. Mi po rođenju dobijamo kuma i pradedinu prangiju kojom je mlatio Švabe u zaveštanje, a oni izgleda psihologa. Jer nema svrhe trošiti svoje jebeno gnjilave ganglije na dosadno razmišljanje kad to može neko drugi umesto vas. Dok narod sa ovih prostora, istorijski drugačije baždaren, nema lepo mišljenje o deljenju trauma iz detinjsta sa strancem. Kome pride i plaćamo. Prosečan Srbin bi na ovaj predlog rekao da nam je mama luda a ne on, istu tu mamu će i kasnije spominjati, istresao bi nam tovar računa u lice i zaputio se u kafanu. Iz razloga spomenutih izraz služi samo za sprdačinu.
-Mama, zašto imam čudan osećaj u stomaku kad pogledam Saru?
-Aj dont nou san. Dodaj mi hambrurger.
-Izvoli. A zašto se plašim kad krene da me poljubi? U glavi mi se stvori slika golog ujaka kako me mazi po butinama...
-Majkl lisn t mi, moraš porazgovarati sa psihologom, zbog čega ga plaćamo sve ove godine? I pojačaj televizor, vidiš da Rusi opet ubijaju nevine civile, mamu li im komunističku!-I šta kažeš, ništa i posle pomade?
-Ništa brate... ni čamuge koje čoporativno čereče mini azijatkinju ne pomažu više...
-Stanje je ozbiljno, na nernoj bazi. Možda je vreme da porazgovaraš sa svojim psihologom, hnjo, hnjo?
-Duvajte ga i ti i psiholog... odoh opet kod Mire Moldavke, pa ti javim šta je bilo...
