Pri pomenu njenog imena, vazduh postaje drugačiji, obavijen velom tajni. Ona budi uzdahe muškog roda, u prečniku od više kilometara, bilo da imaju sedam ili stosedam godina. Uvek odmerena i blago nasmejana. Smernim očima gleda samo ispred sebe, a tek poneki smrtnik bude počašćen pogledom koji ga ovlaš okrzne i ostavi neizbrisiv trag…Trofej! Svojevrsni znak koji će ga među ostalima obeležiti tim rečima "Pogledala ga je!", jer ipak, to je najveća privilegija! Veća čak i od one kada ti Ludi Mile da jedan krug u svojoj dobudženoj Alfi GT.
Mistifikovana i uzdignuta na najviši pijedestal, za sve je samo puki san. Saznanje da je nikada neće imati u svojim rukama je čini posebnijom nego što ona zaista jeste. Ona sigurno ne prdi i ne podriguje, ne čačka zube i nikada ne jede luk, a dok spava ne hrče, već se iz nje čuje najlepša simfonija koju je ljudski rod ikada čuo… Ma nju bi bilo gre’ota i jebati, držali bi je u kući poput nežnog ukrasa, divili joj se i s vremena na vreme poljubili u čelo. Eto, toliko je posebna!
Kao što se čovečanstvo decenijama i vekovima unazad trudi da otkrije tajne, kodove i začkoljice koje prava Mona Liza krije, tako ovdašnji muškarci, pokušavaju da dopru do tajne lokalne Đokonde. Jel vas interesuje?! Da Vinči je naslikao Mona Lizu, jer mu je to bio POSAO… i nema tu nikakve tajne! Tajna je u oku posmatrača, ono u šta sami želite da poverujete! Oči k’o oči, usne k’o usne…ruke skrštene, pa šta?! Tako isto i lokalna Đokonda, mudro vršlja samo malo dalje od svog "dvorišta". Ni po čemu ona nije posebna… a taj smešak, skrštene ruke i sramežljive oči, samo su maska! Poput Mona Lize i ona je išla od ruke do ruke. Varala je i bila prevarena, nije nevina i naprotiv, jako je vešta po tom pitanju. Jedostavno, iste je k’o i sve, čuj ista, gora! Dozvolili ste sebi da poverujete kako je drugačija, samo zato što nosi rolke i svira violinu. Rolku nosi, da joj otac ne vidi tet na sisi, a pored violine, voli da zagudi i neka druga gudala.
Posle burne prošlosti kao što slika na kraju završi u Luvru, tako i mlada Đokonda teži nekom dobrom, situiranom vlasniku, gde će biti centar sveta. Želi da joj se svi dive, maze je, paze je i čine je vrednijom nego što ona zaista jeste… dok će se ona sramežljivo smešiti i odisati tom posebnošću, koju su joj drugi podarili. Misteriozna k’o Mona Liza, učinjena je posebnom, a više je nego obična...na kraju krajeva i sama Mona Liza, započe vek kao najobičnije parče topole, Da Vinči joj dade malo čari, a ostatak slave, podariše joj horde koje žele da veruju da je ona nešto neviđeno!
