Kad ljudi odlaze.
Iz tvog života.
Pa ti omlitavi mozak.
Pa si sit.
Odnosno, rupa si.
Oseća se jasno.
Odsustvo interesovanja.
Kažu da su pametna deca radoznala, a tebi se jebe za sve.
Znači, zaglupeo si.
Spavaš. Spavaš.
Spavaš.
Mozak omlitavi i kad dođeš do zida.
Do one slepe ulice, kako se zove, ćorsokak.
Kad nema dalje.
Kad osećaš suze u nosu, ali neće na oči.
Kad kaplješ iznutra, a ljudima se smeješ.
I ne mrziš ih više.
Mlitav si, imaš mentalitet jagnjeta.
Koje vode na klanje.
A kolje te i u mozgu.
Ali sad je sečivo tupo.
Pa i bol postane tup.
Toliko tup da se navikneš.
Ignorišeš.
Spavaš.
Na neki način, ti si mlitavi zombi.
Kad je mozak mlitav, telo je kanta.
Hodaš.
Ubacuješ, izbacuješ, ubacuješ, izbacuješ ...
Đubriš i đubre te.
Nije to čekanje.
Čekanje je nada. Čekanje je anksioznost.
Mlitavi mozak ne čeka.
M(e)rtav je.
