Zvono mobilnog telefona. Početak panike za naše matorce koji su još uvek uglavnom nenaviknuti na tekovine tehnologije i tu kreće nekoliko sekundi ozbiljne smetenosti sve dok ne uspeju da ga prvo nađu, a onda pogode zelenu slušalicu za javljanje. Sve to naravno sa facom izbezumljenom kao da je đavo našao njihov broj i zove ih da potvrde rezervaciju.
Nakon toga tek počinje šou. Povišen ton, maltene dranje, šetanje levo-desno po celoj kući, zasedanje na raznim mestima, ustajanje, utišavanje okoline besnim pogledima, čak i ako ljudi okolo šapuću. Haos.
- Dejane, ajde mi otkucaj poruku jednu samo. Kum mi čestitao Božić pa da mu odgovorim.
- Au bre, stalno me smaraš, nauči više.
- A saću baš sa šezdeset godina da učim. Otkucaj. Je l' ti treba broj?
- Ne treba, odgovoriću samo na njegovu.
- Evo ta, ta. Sa tom lepom pesmicom i pahuljama, ta.
- Šta da napišem?
- Pa napiši….
RUŽICE, RUŽO, RUŠKA, ZRELA SI K’O KRUŠKA, SVE ZBOG……
- Ko je sada to?
- Nemam pojma neko te zove.
- Pa javi se.
- Šta imam ja da se javljam, tebe zove neko.
- A ko me zove?
- Ma nemam pojma, evo ti telefon.
- Ko li je, majku mu?
- Pa šta čkiljiš u njega, javi se više, neće zvoniti do naksutra.
- ALOOO! EEEEEE MAROOOO! PA EVO SEDIM SA SINOM….
- Jednom ću ti otvoriti ulazna vrata tako, ima do Zemuna da stigneš.
