Doselio se u moj komšiluk, upisan je u moj razred i seo je u moju klupu.
Uredan i tih. Zajedno smo išli od škole do kuće. Bio je odlikaš, baš kao i ja.
Posle škole smo na brzaka uradili domaće zadatke i odlazili da se igramo u opštinskom dvorištu. Vazda smo se zavlačili u neke budžake. Naš hobi je bio istraživanje: kanal za popravku kamiona, zatvorsko dvorište gde su pitomiji zatvorenici primali posete, gradilište, zabačena dvorišta...On se veoma retko smejao i svemu je davao ozbiljan ton. Za nas nije postojala lopta i izbegavali smo drugu decu. Nisu znali da istražuju, njima je bilo do fudbala, izmedju dve vatre i slično. Mi smo bili posvećeni svojim budžacima.
Jednog dana nas je uhvatio pljusak na povratku iz škole. Počelo je da grmi. Nas dvoje smo leteli do svojih kuća da bi se spasili sigurne smrti : grom je birao metal, a nas dvoje smo na školskim torbama imali metalne rajsfešluse. Taj poduhvat spasavanja je bio njegova ideja. Bila sam mu zahvalna. I danas, kad zagrmi-setim se svog drugara.
Jednog dana je prosto nestao. Tada sam pošla u peti razred i bila sam ubedjena da je u suprotnoj smeni i da ću ga sresti. Odselio se.
Prošlo je više od 30 godina. Nikada ništa nisam čula o njemu.
Pre 4-5 godina sam srela njegovu mamu. Ostavila sam joj svoj broj telefona. Ispričala mi je da se moj drugar oženio, dobio decu, razveo i da je posvećen svom poslu. Zapravo, završili smo isti fakultet, studirali u isto vreme i nikada se nismo sreli.
Javio se posle nekoliko dana, bio je u prolazu, ostajao je u mom gradu dan-dva. Zatekao me u kolima, vozila sam tonu hrane i kućnih potrepština iz hipermarketa i žurila sam na roditeljski sastanak. Lila je kiša. Pozvala sam ga večeras svrati do NAS, nije mogao da precizira vreme, pa sam mu rekla da ćemo ga čekati.
Pozvonio je oko 22h. Moj muž mu je otvorio vrata. Prvo je moj drug bio zapanjen, a onda i moj muž izenadjen: moj drug je nosio ogroman buket cveća, vino i bombonjeru.
Razgovaralo se o svemu, najviše o njegovim dogodovštinama sa posla. Smejali smo se.
Posle nekoliko pića je reko:
"Da znaš kako je bila lijepa. Imala je rupicu."
"I sad je lepa. Kakvu rupicu?"
"Kad se nasmeje, na desnom obrazu ima rupicu."
Ja se smejem, oni gledaju u moju rupicu na obrazu ko da je baš tog trenutka nastala.
U neko doba je rešio da krene. Bilo je oko 4h ujutru.
Moj muž se ponudio da ga odveze. Uz put su ogladneli pa su svratili na pljeskavice.
Sutradan mi je rekao da je moj drug, dok su jeli te pljeskavice i vozili se, pričao o svojoj drugarici iz detinjstva, o meni.
