Subota ujutru(čitaj, dva sata posle podneva). Nakaniš se nekako da sam zgotoviš doručak ili nešto što liči na doručak, a jestivo je, natočiš ladan jogurt, mleko, pivo(ne osuđujem) i metneš na astal. Hleba nema, ti razgaćen, a sunce napolju žari li žari. Nisi lud da izlaziš. Srećom, nađeš jedan bajat krajišnik na ivici plesnivosti u kesi s hlebovima. Poslužiće svrsi da se preživi ovaj kobni obrok.
Prc.
Ko za kurac, nasloniš to parčence hleba preko tri kapi mleka koje si slučajno prosuo po stolu. A onda nastupa pekarski i hedonistički Sudnji dan.
Ovaj se esencijalni komad peciva tada pretvara u gnjecavu tvorevinu gadnu na dodir i kušanje, odvratno lepljivu smesu hladnu pod jezikom. Kvasan hleb je delo samog Vraga, pokušavaš da ga izjedeš bez obzira na njegov kvasni korpus, ali uvek, baš uvek, u čeljustima osetiš ono malo, mokro, dušmansko ostrvce, uništitelja meraka i ukusa.
Čini mi se da bi mi lakše bilo izaći bos na usijane eksere, dok me Motaro iz Mortal Kombata bičuje sajlom za vuču a četiri brkate cvetkovopijačne babe igraju kazačok pred očima, pritom doći do prve prodavnice i pazariti sveža suva leba, nego da pojedem onaj kvasni, a neverovatno bolni zalogaj.
cimanje stop gej stop mokar hleb stop
