Rečenica posle koje svaki normalan čovek postaje nervozan i zastaje mu knedla u grlu. Obično ništa važno.
"moram nešto da ti kažem"
"khm, reci"
"prdnuo sam"
Rat i mir. Uvod u tešku razradu, i teži zaključak. Nebitno o čemu, bitno je da jednoj polovini taj deo ne odgovora, i da joj to dalji život može koliko-toliko ugroziti i promeniti. I sve to propraćeno uz nekakvu podlogu depresije. Tihom pričom i suzama u očima.
''Strašno mi je žao, znaš ti da sam ja dobar i da radim sve za tebe. Evo, neću više nikada, samo mi oprosti. Moja dragana!''
To je valjda, potreba da ljudi izbace sve iz sebe, izjadaju se i pokažu se kao pravi i iskreni, dok je recimo, iz mog ugla, bolje prećutati to što si karao debelu klinku u veceu noćnog kluba, bez kondoma, a kasnije se trezan vratio kući u suzama i shvatio grešku uz poslednju cigaretu pred spavanje...
- Jednim osmjehom, ti puniš me i dajeeeeeš snaguuuuu mii!
- Šta ti je ovih dana?
- Da ustanem... Ujutru.
- Koji si Šah Džahan, nešto si mi sumnjiv, nikad nisi bio ovakav.
- Kakav? Je l' ti smeta?
- Ne, suviše si dobar.
- A kupovina, idemo danas?
- Da!!! : sa sve smeškom: Prvo doručak u krevetu, sad kupovina, eeej, 'ladovineee.Noć. Polako legaju u krevet
- Znaš draga, moram nešto da ti kažem...
- Hm.. Znala sam.
- Obećaj da se nećeš naljutiti?
- Ne mogu da ti obećam kad ne znam o čemu se radi, Bog zna kako ću reagovati.
- Znaš onih dana kad me nije bilo puno kući?
- Da?
- Tih dana su bile kamere po kući, prijavio sam se za one preljubnike, mislio sam da te kum Gašo jebe.
- Pa kako te nije sramota? Hajde, reci mi sad!
- Ne znam... Sramota me je, to je problem, zato ti i govorim. Ne smem u oči, te tvoje plave oči, boje mora, da te poglem.
- Jaoj, opet počinješ sa pesničkim preseravanjima. Danas spavaš na kauču!!
