Ovo je nekako postala nezaobilazna fraza u, skoro pa, svakodnevnim razgovorima dugogodišnjih poznanika, pogotovo ogovarača među njima. Uvjek je na kraju neke priče o nekom liku, koji je uradio nešto, o čemu je od početka i bila riječ, dok na kraju sam narator cjelokupne priče ne izgovori: Moraš ga znati, brate! To bi valjda trebalo da objasni sve! Postoji neka zajednička konekcija sagovornika sa licem koje se opisuje, neko staro poznanstvo, druženje....
Brate, kakav fudbal sinoć. Goran okupio ekipe, samo mi je poslao sms "20h gimnazija.", a meni se igralo. Pokupim se ja, dođem tamo i kad sam vidio ko je sve u sali pomislim da je možda bolje bilo da sam ostao kući. Goran, Dima, Vuk, Lakićević,.. e brate, znas ko se pojavio?! Onaj visoki lik, živio je kod teta Dare privatno, znaš onaj sa ogromnom glavom. Mitar, Miloš, tako nešto. Śećaš li se kad je zaspao vozeći bajs. Ma, moraš ga znati!
----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Poslao mi je ogrlicu za rođendan. Jao, divna je Majo. I ogrlica i on. Znaš kako je dobro ispletena, ima bar 300gr. Doći će za praznike, u Italiji je sad Božić. Imao je neke planove za vikend sa onom kravom. Posle toga, idemo u Njemačku, na skijanje.
- Ko Anamarija, o kome ili čemu pričaš?
- Ma Anto bre! Znaš onaj moj iz srednje, Anto, bio u trećem-dva. Javio se prošle godine, nismo se čuli ne pamtim. Izašli na piće, malo po malo i sledećeg mjeseca godina kako smo skupa.
- Koji Anto bre, ništa ne kapiram! Kojem trećem-dva, znas kad je to bilo? Ne vjerujem šta čujem!
- Majo, sa kim sam provela drugo polugođe trećeg razreda srednje? Anto mećava, śećaš se koliko je jeo na ekskurziji, otac mu je bio u zatvoru, živio je sam. Družio se Emom i ekipom. Znaš ga sigurno, moraš ga znati!
