U ne tako davnoj prošlosti, a pogotovo u ruralnim krajevima naše zemlje, niski i nejaki ljudi su potcenjivani i omalovažavani. Oni nisu mogli brava jednom rukom obaliti, ceo dan kositi i doneti iz grada džak soli i brašna na rukama.
Ni vojska se nije otimala za njih, a kršne brđanke nisu fantazirale o potomstvu sa muškarcem za glavu i po nižim, i sa užim ramenima od njihovih bokova.
-Ajme ćero šta si nam to u kuću dovela? To čoek? Videre kolišni je ljep ti jebem, more mu kokoš iz guzice varicu čvakati. Tebi treba sirova snaga i nekakav preldžija. Kad te zgrabi da koljena zaklecaju.
-Ali majko, on je u Beču škole ljekarske izučio, a kad već pominješ koljena, familija mu je popovska već treće koljeno.
-Jeeel? Pazi boga ti... A i ove naše kokoši imaju vratove ko da su labudovi, krv im jebem kokošiju...
Nego, aj ti jedno krme tamo izakuće skrati za glavu, da mi zeta ugostimo kako valja i trebuje.
