Dramatičnost, euforičnost, bes - šta god treba. Za svako osećanje nađe se odgovarajuća biljka, bez koje pesma ne bi imala smisao. Bilo da te je ostavila sedamnaesta žena u roku od tri nedelje, ili imaš slabije opravdanje što se danima kupaš u litrima rakije ili jeftinog piva i ne radiš ništa sa životom, ili nisi žensko vid'o još od one što si pobegao kad ti je saopštila da joj kasni, to jednostavno bez odgovarajuće biljke ne bi imalo tu težinu! Kakva bi to žalopojka bila bez cveća, kad čak ni reklame za uloške ne prolaze bez njega?
Ispod palme na obali mora, rastaju se dvoje u suzama... Već je zora počela da rudi, ona plače on je nožem juri... Ovaj, nežno ljubi. Eto, kakvo bi sećanje ovaj mladi par na dane, pogotovo noći, imao da nije bilo palme? Ne tog Palme pobogu!
Kad dođu teški dani kad odu svi jarani, kad zamirišu jorgovani...
Ostavili vas ortaci na cedilu, kasni ti plata već tri meseca? Dobro, da je ovo zemlja Srbija to već znaš, ali nisi osetio miris jorgovana? S tobom nešto ne štima...Polomiću čaše od kristala, počupaću bokore od lala... I ona breza što šapće jablanu u prvoj strofi! Eto, šta je život, da se Miroslav Ilić i dalje oseća u duši kao jebač to je sasvim jasno iz poslednje strofe, međutim, da li bi se zbog ove pesme polomile silne čaše, da nije ovih veličanstvenih biljaka! I ko, još bar jednom nije dobio želju da počupa bokore od lala?! Niste? Stvarno?
Uljez, uljez mi se uvuk'o u cveće, lepo mu je da izađe neće. Vendi ipak najbolje razume...
