Ništa strašnije od toga, u pičku mater'nu!
Može Fredi Kruger da se pojavi iz mraka i da znate da vam sledi cepačina udova na načine na koji to čini prekaljeni kasapin Mića iz komšiluka sa 30 godina staža spremanja zimnice; može Džek Nikolson da probija vrata uz famozno „Here's Johnny“, ali – c...
Ništa to ne može da se poredi s jebenim mrakom u dečijoj sobi s crnokosom devojčicom uz muziku iz lutke na navijanje!
Ulazim u mračnu sobu. Gled'o sam neki zajeban horor, pa nisam baš smiren. Potežem rukom za prekidač, ali ga nema. Osetim nešto vlažno i, pipajući, tragom vlažnosti dođem do poda i osetim... šta je ovo? U tri lepe pičke materine! Jebena odsečena ruka! Ko'i kurac!
Naziru se siluete, bat malih koraka, lupanje, zvuk oštrice noža, plitak i mučan jauk, pad nečega o pod... Vičem da se to iz mraka javi, da znam s čime imam posla, osećaj strave i užasa se penje uz kičmu! „Ne, to ne postoji, čoveče“, pokušavam da se razuverim. No ne lezi vraže – najednom se uključuje baterijska lampa i brzo lelujaći zastane mrtvački na licu devojčice bez boje kože, nakon čega se, pošto vreme prestade da protiče (u pozadini samo je proticalo „Carstvo“ Branka Kockice), me zapita: „Hoćeš da se igraš sa mnom?“ držeći krvavi nož.
Jebem ti sve svece i nek ide sve u tri'es' kuraca! Zgrabim lampu sa stola instiktivno i raspizdim je po sred one bolesno bele face, crvena krvca poteče iz očnih duplji i nosa, pade k'o pokošena, a ja padoh na kolena držeći glavu u šakama...
Keva viče iz prizemlja da bi trebalo da se jede pre nego što deca krenu na maskenbal...
Jeb'o ih maskenbal...!
