Drugar iz detinjstva sa nadimkom Debeli, koji nije bio sposoban da se brzo ponpne i još brže siđe sa tuđe trešnje ( ili kakve druge voćke ), ali je zato tačno znao čije je voće najbolje u selu. Telesni nedostak je nadoknađivao organizacionim sposobnostima, dok je veranje po drveću, beganje od seoskih pasa i batine od ljudi koji nas navataju u šteti, prepuštao nama.
Za nagradu je dobijao najzrelije trešnje ili kruške, a u slučaju da "akcija" propadne batine. Sve prema zaslugama.
Kasnije taj mozak operacije obično uspe u životu i bude neki kurac koga moramo da molimo za usluge, a većina nas ostanu Tarzani.
Kole : - Brate, posle deset godina me zvali sa biroa!
Đura : - Fala kurcu! A, gde ?
Kole : - U " Toplanu ".
Đura : - Ej, pa debeli Miloš je tamo generalni...
Kole : - Do kurca, onda. Ništa od posla.
Đura : - Što brate, dobar je Debeli, oće da učini. Jel se sećaš kad te je deda Pera istukao zbog kajsija, a ti onda Debelog u'vatio, pa...
Kole : - Jeste, i napravio mu devijaciju, od tad priča kroz nos. Gde da me Debeli sad primi na šljaku. Ima da me išutira ko ološa.
