Usud raje nenavikle na prostranstvo. Stisnuti u zgradama kolektivnog stanovanja, bez radosti života, smerni i ponizni, puni pažnje prema bližnjima. Pa oni čak i ljubav vode tiho, bez glasa, da ne uznemire nikog. Ne prde, ne smrde, bez boje, mirisa i ukusa, kao kakve senke od ljudi, čak i kada im primanja dozvole da se izdignu od svega i konačno sebi priušte kuću na selu.
- Vide li ti ovo? Onakav ručak, bre, a oni sve nešto lome lebac prstima, pa kašika, pa nož i viljuška, pa salveta, ni da podrignu ko ljudi? A totalno su mi se zgadili kada na kraju počeše da se zahvaljuju.
- A onoliko sam se mučila... Rekoh ti ja, mogu oni da odu iz grada ali grad iz njih neće nikad!
