Eh. Krompir. Prodavnica. Ulazim, uzimam 2-3 pozamašna komada. Dolazim kući. Pomfrit. Nikada do sada nisam razmišljao o kuhanju, a pogotovo o nekim sitnim vještinama koje treba posjedovati. Mislim, jebeš krompir. Ali eto, 15 minuta. Jeste, bio je to veliki krompir. I siguran sam da nisam jedini s(p)retnik kojem se to desilo. Šta dalje. Pomfrit. To je ono što kupujemo na ulici i mama pravi uz šniclu. Stavljam ulje u tavu (dosta ulja treba, oni na ulici to vade iz mreže one, potopljeno u ulju, ali ipak sam to provjerio na internetu)i susrećem se sa vragom. Peć na ringlu. Digitalna. Gdje se pali? 911 ? Iko? K'o Mujo kad je kupio kavasaki. Samo, on kavasaki nije znao ugasiti. I, upalim ja tu peć, fol, peć tač skrin. E pa nisam se dovoljno jebav'o sa tač skrin mobitelom nego i ovo. Ispržim se ja sav na ono vruće ulje dok sam pomfrit ispržio. I sad ću da ulijem sebi 2 jajeta, jes' da proteini i ugljikohidrati ne idu zajedno, al' šta bih. Stavljam 2-3 jajeta u vruće ulje, opet greška. Bum. Pršti ulje, ja urlam, jebem majku i sebi i jajetu i ulju i bogu i ocu, svemu. Smanjujem onu ringlu. Bilo je ukusno. Za samo 45 minuta posla !
Kuhar za brucoše
