Pitanje svih pitanja. Kreacionizam ili Teorija velikog praska su ništa u poređenju sa odgovorom na pitanje "da li dete ima 51% sličnosti sa očevom ili majčinom familijom"? Da su se kojim slučajem Romeo i Julija pojebali i napravili dete, svejedno bi se ponovo roknuli jer bi porodice Montegi i Kapuleti jebali oca očinskoga jedni drugima ne bi li preuzeli monopol u ličenju deteta.
Idealne situacije za utrđivanje na koga još nedefinisano ljudsko biće liči su razne svetkovine: krštenja, babine i ostale trivijalnosti koje se obave do prvog rođendana. Tada se okupe protivne strane iz uz mezetluk i kuvanu rakiju izvode dubokoumne zaključke i teraju na svoju vodenicu. Jadna beba, da ima moć govora, bi verovatno rekla: Boli me kurac na koga ličim, idite kući već jednom. Tata, pričaj priču za laku noć, a ti mama daj sisu".
Baba1: Ima oči na moju ćeru. Ljubi ga baka. ( žvalavi dete )
Deda1: Isti nos ko ja. ( gura 20 evra ispod portikle )
Baba2: Isti osmeh ko moj sin ( štipa ga za obraze rukama musavim od pite s mesom )
Deda2: Vidiš kako se igra za zvečkom, tako sam i ja kad sam bio mali...
Stric: E da mu vidimo junačko oružje ( skida pelene detetu ). Uuuuu, 'vaki sam mudonja ja bio k'o mali. Biće jebač na strica.
Ujak: ( uvodi neki ciganski orkestar ) "Pevaj ujkooooo, pevaj rodeeeeee (baca dete uvis)....Je l vidite kako se dete smeje, biće veseljak na ujaka ( mali se guši od plakanja ).
Pop: 15 iljada, komšija. Jes da je post, al d'uzmem ovaj ćevap, valja se zbog deteta. ( prska dete onom travom iz vode i maže zejtinom )
Komšija ( sa ulice gleda kroz prozor i zagonetno se smeška u pravcu detetove mame ): Znam ja na koga liči...
