Hvatanje sunardonika u laži, prevari ili bilo kom drugom obliku obmane oduvek je bila zanimacija sa kojom se srpski narod strastveno zabavljao u onim danima kada život nije bio tako nesnosan k'o inače. Ili mu je, pak, promakla repriza jebenog Ivana Ivanovića, te nije imao šta pametnije da čini celo veče. Elem, kombinujući ovu sa već viševekovnom praksom gledanja tuđih dvorišta, tanjira i žena ( morao sam ), naš čovek je postao šetajuća mašina za ogovaranje, nezaustavljivi izvor komentara na sve i svakoga, svevideće biće koje opaža sve ostalo osim samog sebe. I to je jedan beg od sopstvene realnosti koja je najčešće isuviše bolna da bi se tek tako prihvatila. Uostalom, tako je verovatno i nastala cinična ( a kakva drugačija? ) konstrukcija iz naslova, koja ne samo da se koristi na dnevnoj bazi već bi bez nje naši životi bili nepojmljivo prazniji i...itd. Pozdrav, zemljaci.
- 'Ajde, ženo, požuri, zakasnićemo kod kumova na Slavu...
- Evo, evo...A i oni su mi neke mustre...Na ovamo nema pas za šta da ih ujede, a ovamo slave Slavu da ceo Beograd zna!...
- Je l' ovo piće od kumova?
- Jeste. Što?
- Pa, ništa. Na ovamo idu 2 nedelje u Grčku na letovanje, a ovamo donose najjeftinije vino iz supermarketa. Pih!
