Mi smo ti, brale, kanda narod pun neizvesnosti.
Kad bi kaskader na konopcu sa onim štapom za ravnotežu u svetskom cirkusu imao ime, zvao bi se nikako drugačije do Srbija.
Ne tako retko, nađemo se na nekom rubu. Rubu propasti, egzistencije, srama, bankrota...
Eto baka moja na primer, često se nađe na rubu gaća koje mora da zakrpi. Kaže nema se za nove.
Smešno je to što svaki put skočimo sa ruba uvereni da ćemo krilima od voska obećanja i kokošijeg perja uspeti da preletimo do ravnice. I gotovo svaki put nam sunce otopi vosak, a mi se stropoštamo na dno. Pravo glavom.
Smešno je takođe što ćemo to ponoviti. Da ne kažem ponavljati. Jedan mizerni averidž u tvojoj lobanji će ti svaki put šapnuti na uvo: skoči!. A ti ćeš ga naravno poslušati, jer za ime Boga, možda on jeste averidž, ali je tvoj averidž.
Proći će tako godine lepljenja voska obećanja, padanja na glavu. Pući će ti film. Reći ćeš svom averidžu mrš u kurac.
Pomerićeš se par koraka unazad sa ruba. Više nećeš videti provaliju kad god se probudiš. Nećeš lepiti krila voskom obećanja. A onda, dok si trepnuo, skontaćeš da si napustio zavičaj, i već evo petu godinu radiš u Šveckoj kao bravar za tri soma jevreja.
Jebeš rub. Sigurno tlo je zakon.
