Beše to davne '95-te čini mi se.
Bilo mi je nekih šest-sedam godina, još sam mali bio. Ipak, i dalje je se sećam. Violete. Beše plava čini mi se. Bila je dobra drugarica moje mlađe sestre, ali se često nisu slagale. Sestra je bila mala, a Violeta ponekad previše zahtevna za nju. Ipak, zavideo sam sestri na takvoj drugarici. Često je gledao. A zatim sam je, malo po malo, preoteo.
Krišom sam po nju dolazio, pogotovo vikendom kada nema škole. Kad god ne bih znao šta ću sa sobom, setio bih se nje - Violeta bi mi donela osmeh na lice. Nosila je uvek sa sobom i jedno zvonce, pa me njime zabavljala. Izašli bi napolje i jurili bi brzo, još brže. Često smo zajedno odlazili do grada, škole, Košutnjaka. Pazio sam je, brinuo o njoj, a zauzvrat ona je mene lepo slušala. Ono istina, ponekad bi preterala i zaletela se, a ja bih joj u takvoj situaciji često kontrirao, ali uvek nežno, pa bi se opet slagali. Par puta nas videše zajedno moji drugovi, pa me ismejaše. Nije im bila za mene kažu, pa je više nisam ni dovodio na igralište. Njihovo mišljenje nije bitno, tešio bih se, jer nisu znali šta znači imati najboljeg prijatelja...
Ali jednoga dana, nisam je zatekao na našem mestu... Ko je odveo, gde je otišla, nisam znao, a ni moji. Srce mi je prepuklo, ali sam vremenom nekako preboleo. Kasnije sam imao mnogo drugarica, ali Violete se i sada uvek rado setim, našeg veselog druženja i jurcanja...
