Mali čovek, takoreći čovečuljak.
Piskavog glasa, patuljastog rasta i dugačkog "britkog" jezika bržeg od pameti, koje obično i nema.
Veliki u svojim očima i iskrivljenom ogledalu.
Mučenik koji za razliku od pizde, karakterne osobine plašljivog ćutologa, žvali na sav glas da bi se lakše pozicinirao u prostoru iz straha da ga ko ne zgazi.
Napičak ima potrebu da se neprestano iznova dokazuje i to po pravilu van cirkusa, gde bi mogao da ostvari zavidnu karijeru kao patuljak. Psiho-fizičku manjkavost kompenzuje kroz izlive mržnje ( hejt ) ka onima koje posmatra iz svoje, žablje perspektive, te mrzi sav svet do podne, a od podne sebe.
U staro vreme, dok se nismo oslobodili od Turaka (1912. prim. aut.) napičnost je smatrana za vrlinu, a ne za manu, jer ih ni Osmanlije nisu htele u svojim redovima. Napičci su tako ostajali za seme, što se pogibeljnije odrazilo na srpski nacionalni korpus od begovskog "prava prve bračne noći".
Iz tog vremena datira i izreka "kud svi Turci, tud i mali Mujo", što je preko bratstva-jedinstva i savremenih zakona o ljudskim pravima duboko implemetirano u sve pore našeg društva.
Male zlojebe, kako ih narod još zove, danas srećemo svuda na poslu, ulici, društvu, raznim internet forumima zaštićene zakonima, lozinkama i nečitkim nadimcima iza kojih laju ko kere Jakobsfelda.
Za sebe vole reći da su sitni, ali dinamitni, prodorni i odlučni.
Dok ih je ostali svet stavio u narodnu umotvorinu otrov se čuva u malim bočicama, ali i govna za analizu .
