6. 9. 1822. godine, Negdje...
razgovaraju Sen Simon i Ogist Kont (dvojica osnivača sociologije)
SWEET_SEN says: đe si brate Ole? Šta mai?
OGGY says: evo sad došao iz pekare. Kako sam samo bijesan!!!
SWEET_SEN says: što lave? Šta bi? Da ti neko nije uvalio ljepila u kiflu?
OGGY says: ma jok bolan! Slušaj: dođem ja u pekaru, stanem u red ko čovjek kakav, čekam da dobijem svoj komad hljeba, nisam jeo već dva dana, poješće mi želudac sam sebe.. neće, pusti to, što me odvraćaš od teme?
SWEET_SEN says: šta sad na mene svaljuješ svoj želudac??!
OGGY: KO je spomenuo želudac? De da ti ispičam. Ne prekidaj me
SWEET_SEN says: dobro ajde. Čapri, nesto...
OGGY says: stojim tako, gledam one kroasane, skapah.. kad ti doletiše tri ili četiri srednjoškolca, uletiše preko reda i pokušiše zadnji kroasan. Hejjjj!!? Em nekultura, Em nekroasan. I znaš sta sam morao kupiti? Perec od tri dana. Sen brate, ljut sam. Ne mogu više. Ti si moj brat – pomozi mi...
SWEET_SEN says: šta treba buraz, samo reci. Tu sam za te...
OGGY says: danas sam zamrzio srednjoškolce.. gade mi se.. ne mogu ih smislit.. ja moram osvetu sprovesti... pomozi mi...
SWEET_SEN says: nije frka rođak, pomoći ću ti, samo reci sta ćemo...
OGGY says: želim nešto trajno.. nešto generacijsko.. nesto mučno, bolno, teško, mozgoparajuće, nešto naporno i žestoko, nesto sto ce proklinjati zbog patnje koju će im to nesto zadavati...
SWEET_SEN says: Heeej... Ajmo izmislit S.O.C.I.O.L.O.G.I.J.U................................
