Ne postoji ništa gore nego kad se navikneš na neku radnju i radiš stvari po automatizmu. A s druge strane, velika većina stvari je takva... Ustaneš, olakšaš se, brijanje i ostali rituali pred spremanje za posao, klopanje u manje više istim terminima, cigarete uz jutarnju kafu i gomila drugih stvari koje čovek radi takoreći nesvesno i jednostavno mu pređu u svakodnevnu naviku. A opet sa druge strane gledano, nekako ti i prija da automatizuješ stvari i jednostavno ih radiš tako što pustiš mozak na otavu i vodiš se „Just do it“ principom. Dosadne stvari se tako lakše podnesu; pa zamisli sebe da se uneseš i razmišljaš o jutarnjem brijanju i detaljima šta i kako posle godina i godina ponavljanja... To razmisljanje bi ubilo u pojam i manje promućurne osobe, isisalo bi i iz njih dušu i pretvorilo ih u ispuhane mešine...
Sitni sati, soba u nekom hotelu van glavnih džada, ekipa iz srednje škole platila gospodjicu pružilicu ljubavnih usluga njihovom drugaru za rodjendan, da i on najzad skine mrak...Detalj njihovog gledanja kroz ključaonicu mu nije bio predočen, to je dobio gratis takođe...
Cura, aka profesiolna gnjavačica vršnjaka, na kolenima, krece u pohod na osvajanje još jednog vrha od koga se očekuje da se uzdigne ko mlade venačne planine iznad plodne ravnice i zablista u punom sjaju... Premešta se, čas sedne na jedan guz, čas na drugi, levom rukom, desnom rukom, trudi se ona, nije da se ne trudi, malo oralne zanimacije ali stvari nekako, pa nikako da krenu... Ko da slika mrtvu prirodu jbt, u sebi se misli, jel nešto uradila pogrešno, naravno da je iskusna, naravno da joj nije prvi put, zapravo verovatno je odavno prešišala i trocifren iznos, ako već nije blizu i skora od četri cifre...Sve joj to prolazi kroz glavu, ali ovaj put...tišina i muk, neće pa neće... Razne metode legendarne Thai masaže sunđerastog tkiva ne pomažu, jednostavno neće pa da ga jebeš... U tom trenutku, već poluusnuli mrakoskidač se trgne i nagne nad njom (bio malo dežmekast, pa da vidi šta ona to radi i dokle stigla..) i kaže joj:-Sestro, daj ga ti men’ vamo, navik’o on na moju ruku...
