Uvek je smatrao da je iznad. Istini za volju, imao je i razloga. Svi su govorili, “To dete ima takav potencijal!” Još u osnovnoj školi, podrugljivo je komentarisao povučenost punačkog dečaka, koji je sedeo u zadnjoj klupi. Sam. Sporo je usvajao gradivo, ali nije odustajao i trudio se iz petnih žila.
Na fakultetu su se opet sreli. Pametan je ušao u tu priču sa “Lako ću ja to” , a, i dalje punačak momčić, ozbiljno je shvatio da je budućnost u njegovim rukama i da mu je diploma jedini način da se izvuče iz bede i sirotinje. Za položen prijemni ispit, dobio je na poklon od roditelja hrvatsko izdanje knjige “Mi djeca sa kolodvora ZOO” i sablaznio se. Pametan je čuo za bedu i sirotinju, kad je čitao neke lektire, ali mu nikada nije bilo sasvim jasno šta je to. Studentski život prigrlio je punim plućima – malo klubovi, malo bičarke, malo belo, pa malo žuto, ima se može se … život je nekome majka, nekome maćeha. (?) Ili je ta majka maćeha, ako, iz gluposti ili iz neznanja, zloupotrebiš njenu dobrotu? Debeljuca je uspeo, izvukao se i danas odlučuje o sudbini onoga sto je ostalo od onog pametnog dečka. Ostala je samo mentalna ruina, u obrisima nekadašnjeg sjaja.
E da, debeli više nije ni debeo.
Da li deci život treba servirati dozirano ili im pružiti sve ono o čemu su roditelji samo maštali? Umetnost je pronaći balans, u skladu sa mogućnostima. Nema mnogo umetnika, zato ima mnogo promašenih života.
Ako mu ponudiš sve na tacni, on će se, najverovatnije, popeti na sto da bi pojeo ono što leti …
