Krajnji stadijum, toliko tipičnog, inaćenja jednog prosečnog Srbina koji pati od višednevnog zatvora.
Prva dva dana nije ni primećivao da ima zatvor.
Trećeg dana se zapitao da li je išao na wc poslednja dva dana, ali nešto nije mogao da se seti...
Četvrtog dana su počeli blagi bolovi i neprijatnost u stomaku, ali se toliko nervirao zbog sveopšte ekonomsko-političke situacije u zemlji da nije ni primetio.
Petog dana je skontao da nije kenjao pet dana, ali je nastavio da se ubeđuje sa kumom oko toga ko treba da pobedi na narednim izborima.
Šestog dana je počeo obilato da se znoji i ispušta demonske prdeže. Nije mogao da pojede više od 20 sarmi, iako je samo 28 stepeni (kada je preko 30 stepeni, e onda staje na dvajes sarmi). Počeo je polako da se brine.
Sedmog dana je otkazao neke sastanke (pijanduranje i dalja rasprava sa kumom) i odlučio da svojim govnima pokaže ko je gazda, tako što je tvrdoglavo proveo dva sata i 38 minuta na šolji. Na žalost, uspeo je da izbaci samo dva brabončića.
Narednog dana je ponovio isto što i prethodnog, ali i dalje bez mnogo uspeha.
Devetog dana je hteo da ponovi isto, ali ga je kum zvao na miting radikala. U nedoumici šta mu je činiti, da li da pokuša sa izbacivanjem tereta koji ga već danima pritiska i ozbiljno preti da ugrozi njegovo zdravlje, ili da ode na miting i započne tuču i tako izbaci teret koji mu već godinama pritiska dušu i ozbiljno preti da ugrozi njegovo mentalno zdravlje...?
Nakon dugog i podrobnog razmišljanja, srpski junak ustaje i pobedonosno uzvikuje "Zajebi ovo, e sad baš neću namerno ni da pokušavam! Ne mogu da serem i neću da serem!"
Nakon tri godine, preminuo je od raka debelog creva.
Naravoučenije: čovek koji se inati često to čini na sopstvenu štetu.
