Ni sam ne znam zašto, ali priroda je odredila da je ženama inat glavni adut. Napravila ih je nekako savršeno inatljivim, jeb'o ih ćaća. Mislim, možeš ti da budeš i kastriran, pa poput kućnog mačka da ugađaš svojoj dragani (ne Mirković, naravno), ali ako imaš i malo testosterona u sebi, ako te i malo đedina slika sa zida opominje da budeš muško i odrediš jasne granice šta može, a šta ne, rođeni moj, pa poteraj vodu na svoju vodenicu, 'leb ga jeb'o. Ukoliko dopustiš, ovo će biti rečenica kojom će ona, kao i svaki naredni put, započinjati i završavati svoj monolog, pošto jelte, dijaloga neće biti, jer ćeš ti morati da ćutiš, a pokojni đedo da izigrava propeler na onom svetu, jer je okretanjem u grobu nabio znatno veći broj obrtaja od proseka.
...Tebi je vreme za ljubav, ja neću naslednike, bolje u manastir idiiii, ne rađaj...
-Šta je ovo, Marko?!
-Uuu, sa vrata me zove po imenu, jebaće mi majku večeras. 'Ajd, daj tu buksnu 'vamo, to ide kroz prozor, a limenke bacaj na terasu... Kizo, džojstike štekuj u gaće da ih slučajno ne vidi...
-Marko!!
-Bež'te preko simsa, kod komšije na terasu, pa na parking, ovde će biti jedan leš, verovatno moj... Eee, macooo... evo me u sobi, nego te ne čujem...
-Naravno da me ne čuješ... čuje se Lukas do ulaza u zgradu, a ne ovde kod nas... šta se ovo oseća?
-Ma, mirišljavi štapići... doneo Deki sa Tajlanda... ono, prva ruka... haos!
-Šta bre prva ruka?
-Ma, bre... prva klasa... ehehhehe, koji sam mentol...
-Markooo, vidi ovako... idem da se istuširam, radila sam k'o konj ceo dan. Ti razmisli o nama i našem životu, a posle ćemo...
-Razmislio... 'ajd da te opletem jednom na brzaka ovde u hodniku... a?
-Mislim da neće to ići više ovako... ja ne mogu preko...
-Ma, mislim ja na tebe, ljubavi... nisam ni razmišljao da te teram da se naginješ preko cipelarnika... 'ajd, otrešću te u kuhinji... tamo ima ona foteljica, lepo, mekano...
-Bože...
