Muški izbor od dva moguća kad život čoveka sabije u parter.
U tom momentu kao da je sav svet gricka kokice u publici i sve su oči uprte u čoveka pred kojim su dve opcije. Prva, kako se treba: naći fino, pedantno rešenje: kupi izlaznu kartu iz papazijanije, u zamenu zgazi ponos da guzicu sačuvaš, obraz smotaj pod mišku, sagni glavu i arivederči. Tu je drugo, kako se mora: pokaži zube, ponos ti je samo ostao, sve drugo si dao, uzeli su ti, ili možeš da izgubiš, inat neka proradi pa da se zakrvavimo – najverovatnije gineš, ali makar nisi pička, a ako preživiš, imaćeš makar o čemu pripovediti posle.
Izbor između ova dva deli granicu između muškarca i ziceraša. Muškarac živi sve vreme, kad se mora gine sa prkosnim osmehom Džejmsa Dina dok je jurio u poslednjoj vožnji Poršeom 550 Spajder, priča o njemu ostaje; ziceraš propuže kroz život, skrivajući se po marginama od utvara svojih strahova, uvećanih lupom kukavičluka.
Pazi one sirovine što su se namrštili, ne možeš ljude ubediti da nismo gledali one tri starlete Vikom orkestra koje su doveli sa njima... Došaptavaju se, sve mi se čini da će da nas šibaju.
Vidim.
Bokte, da izginem u rupi gde vuci spavaju koze analogno, koja mizerija od sudbine da te čovek pita. Da zaginem od ruke čoveka koji je uhvatio gospođu u rivirz kaugrl na meni, potpisao bih odmah, makar bi se imalo šta posle pričati. O, jebali me ovi tvoji hipster seoski vašari po pripizdinama, i ludu glavu kad pristadoh da dođem sa tobom. Šta ti kažeš da im se mi izvinimo, i kažemo da nećemo više? Jebiga, kažemo, zanele nas tri djeve nesvakidašnjom lepotom, pa živi smo ljudi. Našle nam slabu tačku, jebiga kad im šljokice šljašte k'o luster crnom leptiru iz pesme Ju Grupe. Obećamo im da nećemo nikad više, rukujemo se, platimo piće njima i raviojlama i brišemo?
Hm, drama kvin, da ja tebe nešto pitam... Je-si-li-ti-lud?! Da se izvinimo što su oni utripovali da im gledamo one tri, da li su ženske ne znam neka bude da jesu za potrebe diskusije i zbog opšte kulture, ženske što su doveli sa sobom? Idemo mi na njih, iza nas je zid bez prozora. Teoretski: - ti i ja možemo samo napred, praktično: – možemo i na pod, potencijalno: - ne bih ni da isključim mogućnost da će da nas okače za luster-ventilator. Kakogod, ovako izvesno dobijamo batine, ali, jebemu mater, makar ne priznajemo da nam se se sviđaju one tri ljančasterke – njih tri, sveukupan bilans: šesnaest zuba, dva paklića Morave bez filtera, kvadrat vrcaljkom razmazane šminke i jedan termofor pod pazuhom. I ti bi da priznaš da si gledao u njih? Imaš li ti imalo ponosa, ali imalo?
Jebiga, pa tu si u pravu.
To ti kažem. Idemo mi na njih, ne što se treba, nego kako se mora. Ako preživimo, makar pišemo memoare i boli nas kurac. Kad ostarim, lepo turim unuka na krilo, pijem kuvano vino i pričam mu kako sam se šibao sa čitavim zaseokom, odeljenje drvno-prerađivačke industrije, specijalizacija: letvice i bukove grede. Pazi, evo trče međedi! Prvo sad da nazdravimo po jednu čašicu kruške kao džentlmeni, a sad sad vataj flašu i pepeljaru u ruke, zagrađuj astal, formacija katanaćo!
