Jašta, navikli smo se do sad...
Navikli smo da gledamo mamine i tatine sinove kako se za velike prekršaje izvlače bez problema. Nije bitno šta je u pitanju, sitan lopovluk, ili masovno ubistvo, apsolutno je svejedno. Ako ti je tatko glavonja, bole te brige, malo prespavaš u zatvoru da se zamažu oči javnosti, ili jednostavno otegneš ceo proces, i, čim se na naslovnoj strani nađe neki drugi mamin lepotan našpricani, izlaziš. Pa da. K'o da će kroz godinu dana neko da se seti da si onomad udario dete u sred pešačke zone. Ko mu jebe mater, što nije bio u školi? Lepo reče Otkačeni, nema dokaza da duša spada u savremenu opremu čoveka.
Al' kurac, ma koliko da ima malo onih drugih - ima ih.
Ima istinskih dobrica, čija je duša čista, a savest jakog ugriza. Ne možeš, jednostavno ne možeš da podneseš činjenicu da si nekome naudio, na bilo koji način. Sopstvena misao ti postane najteža kazna, ona te tuži, ona ti i sudi. I uvek si kriv, a presude su samo dve: doživotna robija u svom mračnom svetu ili smrtna kazna. Trećeg nema.
OG: Jes' čuo da se ubio onaj grešnik?
BG: Koji?
OG: Ma onaj što ubi onu devojku u Beogradu?
BG: Ma jesam... Jebi ga, nekad ti zatvor nije potreban.
