Nešto kao savetuju da čovek treba da piše dnevnik... Da svoje misli i koliko-toliko realne događaje pretoči u neka dva tri nevešto sklepana pasusa na parčetu papira.
Sad, sve je to lepo, ali mene tu nešto malo kopka. Svuda govore kako je taj dnevnik tvoj najbolji prijatelj kome poveravaš sve tajne, i koji te nikada ni zbog čega neće osuđivati. I koji ti se neće smejati što ti je čak i debela Marija dala, ali korpu.
Sad ja tu sve razumem, razumem i da se meni ta sveska ne smeje što stojim kao izgubljeni robot koji je tek spoznao da može da misli dok prolazi neko ko spada u domen onih koji mi se sviđaju, ali to poverenje.... Nekako... Nikako baš nemam poverenja u dnevnik. Sve mislim neko će to da čita. I to ne samo neko drugi, nego i ja. Znači to mora valjda da mi i posle dvadeset godina izgleda kao da nisam baš bila toliki izgubljeni slučaj. Mora da valja ne samo ako drugi krišom uzmu da čitaju, nego mora i meni da valja. Znači li to da ja ne znam ni ko sam onda, ili da znam da neću biti ja za dvadeset godina? Pa to nekako, kao malo strašno zvuči... Hm...
Ako nam je dnevnik zaista najbolji prijatelj, da li to znači da taj najbolji prijatelj i nije tako vredna stvar kako nam se čini? Da li potpuno poverenje između dve individue stvarno postoji? Ili možda samo imam previše slobodnog vremena pa serem.
Kaže ako ti je dosadno izmisli nešto zanimljivo. Idem ja tako na tavan i naiđem na neku kutiju. Kutiju od... recimo bombona. One kao za tvrde bombone što niko normalan ni tada nije jeo. Ali lepe bile kutije, pa ljudi kupovali. A još i u nutra bombone da ponudiš nezvanom gostu da ne može da te kritikuje kako mu ništa nisi izneo. I bila kutija baš rđava, verovatno od stajanja na tavanu. Oksidacija uz prašinu i sve to. I u kutiji samo neko pisamce. Čudno nije čak ni bilo požutelo, zaštićena celuloza od sunca, a i oksidacije koliko toliko, kontam. I na papiru pisalo: ''Dragi čitaoče, ko god da si, želim samo da te obavestim da je su mafin i kapkejk najgej reči koja su ikada postojale.''
Istinit događaj, dioptrije mi.
