Koliko god da se trudite, nikako vam ne polazi za rukom.
Tip sedi sa devojkom, neobavezno ćaskaju. Ona se stalno drži ozbiljnih tema, pa on pokušava da malo opusti situaciju. Ali, baš mu i ne ide...
- ...ma dobro, pusti posao, to si sad sredila...nego, šta kažeš da maznemo po jednu krempitu?
- Joj, ne mogu. Ovih dana postim na vodi.
- Na vodi? Hmm...svaka čast, ja uglavnom postim kod kuće. (ozbiljan, očekujući reakciju)
- (bez reakcije) I ti postiš?
- Ma ne, zezam se. Nego, jesi ti uvek ovako ozbiljna? (blagi kez)
- Šta znam, nisam...obično i ne pričam mnogo...
- ...nego odmah prelaziš na stvar? Dobro da znam, da te se čuvam onda:) (šmekerski kez)
- Kakvu stvar...a što da me se čuvaš?!! (nakostrešena)
- Uff, ma šalim se ja malo. Što padaš u vatru odmah...k'o Jovanka Orleanka:) (i dalje pokušava)
- Kakva bre Jovanka Orleanka, šta si počeo bre da lupaš?
- Šala bre..(blaga panika)...kako ne razumeš, ona je spaljena na lomač...
- Auu, kakve tebi stvari padaju napamet, ja sam mislila da si ti drugačiji!!
- Ne vredi...otišao sam, vidimo se!
Nepotrebna je dalja diskusija. Ne vredi kao: Nemam snage za raspravu; ne vredi kao: Ne verujem da si u stanju da pričaš takve gluposti; ne vredi kao: Totalni si idiot koji ne zaslužuje da čuje moje argumente.
Ne prosipaj bisere pred nerasta, već izusti to „ne vredi“. Ne vredi sa dugosilaznim akcentom na „e“ i grimasom penzionera kojem kasirka saopštava da nema da mu vrati dinar.
Drama pisana po istinitom događaju. Radnja je smeštena u magacin u okolini Beograda. Svaka gramatička greška je namerna i posvećena akterima u stvarnom životu.
Scena prva: A i B obavljaju svakodnevni posao kojem je glavna svrha ispiranje mozga za minimalnu novčanu naknadu.
Scena druga: Dolazi C. (pređašnji)
C: Jerste gledali juče „Preljubnike“? Da ne poveruješ kakih sve ima!
B (Tup pogleda ka kolegi A): To je namešteno i namenjeno da zabavi imbecile, čoveče.
C: Ne mož biti. Bila je Karamela kod Ogija Amidže i rekla je da je sve istina. On je pitao dal je namešteno.
A: Moj kolega s faksa je glumio u jednoj epizodi. Dali mu 50 evra i sendvič u „Ponču“.
B: Za 50 evra oni se tamo zajebavaju a mi ovde grbavimo za crvenu, crvenu im majku jebem, u pičku!
C: Ne verujem vam! To ne može da se odglumi. Da je gluma platili bi Nikolu Koja.
A: Priznao Karamela. Rekao da je namešteno. Pročitaj u „Blizmetu“.
C: Ma kakvi, to je možda rekao za „Kursadžije“, za ovo nema šanse. (odlazi)
B: Ma ne vreeedi. Gde si ti krenuo?
A (udaljava se): Idem da pitam šefa da li ima neki šleper da se istovara. Samo isrpljujićim radom mogu da potisnem sećanje na ovaj razgovor.
Stoji obično na kraju rečenice, ne bi li dalo pečat na neku našu nameru. Ta namera je ujedno i jedina opcija u sistemu našeg ponašanja kojoj moramo da pribegnemo, jer smo ostale istrošili na blagonaklono gledanje, sada već do guše zajebane radnje.
-E sad ću da mu jebem mater, ne vredi.
