Način na koji se postavlja pitanje tipičan je za gramatiku severnog nam, žicom opasanog suseda, koji se odomaćio i ukorenio u lokalni govor na severu otadžbine naše. Od pitanog se očekuje da nedvoslmisleno prihvati ponuđeno, tj. da kaže jasno i glasno da želi.
- Mama, mama, nećemo više da se igramo sa Pištikom i Marikom.
- Zašto?
- Oni su jako škrti.
- Kako misliš?
- Pa pokažu kesicu čipsa i kažu: Nećeš čips?--------------------------------------------
- Šta ti je? Boli te glava?
- Ma nešto sam se premorio na poslu?
- Dakle, nećeš jebeš?
- Makar šta! Naravno da hoću!--------------------------------------------
- Nećeš da priznaš?
- Hoću! Hoću! Istina je! Ja sam ubica poznate pevačice sa Grandovih zvezda!
- I šta još?
- Ja sam kriv i za raspad SFRJ! Za ubistvo Kenedija! Za sve sam ja kriv!
Hahhaha, u mojoj porodici je to bilo normalno, sve do trenutka dok neko drugi od familije (s nemađarske strane) nije primetio xD Tek posle sam skapirala...
Prvi primer ubio xD
To nije to nećeš. Ovo je način na koji se uz granicu postavljaju sva pitanja. Uvek sa negacijom.
- Nisi dobro? Dobro sam
- Nije jasno? Jasno je.
- Nemaš kade? Imam.
Itd.
Moraš Jaco doći nekad na sever da čuješ to.
Hahahahahahaha, već legendarno "Kafu nećeš?"
Omilj odma :)