Kada u ogledalu primetite da vaši podočnjaci imaju podočnjake.
Pojava koja te prati od 13. godine pa do kraja života.
Razdoblje od 1. - 3. godine: samo spavaš, eventualno jedeš i izluđuješ roditelje svojim konstantnim plačom.
Razdoblje od 3. - 13. godine: još si mali ali si pod dirigentskom palicom roditelja i "laku noć deco" ti je u isto vrijeme i najbolja i najgora emisija.
E onda 13 godina! Po prvi put počinješ da učiš "do kasno" i dok su tvoji roditelji ponosni na tvoje zalaganje ti šaltaš TV i tražiš omiljene kanale do kasno u noć! Ujutru kad te probude osjećaš se kao govno, i čvrsto sebi obećavaš da ćeš to veče rano leći ali to prekršiš jer se čitavo veče dopisuješ sa drugaricom iz razreda!
Sa 18 godina si već navikao na neispavanost! Žurke, rođendani, mature, slave, ponekad i krštenja su te dovoljno okalili! Tada krećeš na fakultet i konačno pomisliš da je pravo vrijeme da se uozbiljiš i to ti uspjeva do prve brucošijade i slatke koleginice Ivane koja te polako uvodi u novo poglavlje života u kom ili učiš po noći, ili piješ ili šljakaš 3. smjenu, za kartu da možeš da odeš kući.
Nakon završenog faksa ide posao, porodica i klinci, zbog kojih nećeš moći spavati kao što i tvoji roditelji nisu mogli zbog tebe!
Na kraju kao penzioner, pored svih tjelesnih tegoba koje počinju da te muče, moraš da sanjaš noćima novu penziju koje baš nema, pa nema...
Kada uveče brojiš ovce da bi se uspavao, a ustaneš ujutro i vidiš da ti nisu sve koze na broju.
Kad legnes da spavaš i vidiš sebe kako ustaješ.
To je osećaj zbog kojeg ujutru kažeš :”Još samo 5 minuta.” (a prethodne noći na Vuki...još samo par defki da pročitam...joj što je ova dobra...)
Ustaneš u pola sedam mrzeći ceo svet jer bi tako slatko odspavao par sati. Ideš do wc-a i dok pišaš, nasloniš se na zid i uživaš u te 20-30 sekunde koje možeš da ugrabiš dok vršiš nuždu.
