Prvo sam ga znao samo iz filmova.
Posle sam čuo priče o njemu.
Posle sam ga upoznao kroz neke ljude. Zatim kroz mnoge ljude. Sad me opsedaju.
Ističu se upadljivošću, oni nose odelo na pijaci, i aktovku punu govana. Uvek se pojavljuju užurbani, gledaju preko ramena, parkirali su nedozvoljeno. Znojavi, kaljavi... I nije im lako, moraju stalno da ubedjuju sebe da govno nije govno. A znaju da jeste, i nastaviće da valjaju. Da kažemo jedno jebiga.
Trgovački putnici trguju svačim što može da se proda i kupi, dakle svačim. Nudeći mi garderobu, nude mi stil. Prodaju muzičke kompilacije, akcione filmove, romane-trilere, i kao gratis, daruju mi - ukus. Od svega tog, njima procenat, glavnica nekome. Oni su sredina, koja zbog njih više nije zlatna. Previše glupi da budu glavni, previše pametni da budu ja. Oni posreduju, sade seme. Toliko ih ima, po selima i varošima, odavno po gradovima, da više i ne putuju. Nemaju više da ponude ništa, a prodaju sve više. Prodavci magle. Alhemičari.
Teško je biti glupi trgovački putnik. Za njega nema uspeha. Kada proda, prodao je govno upakovano u igračku, čokoladu, dečji bicikl, set za ručavanje, polisu osiguranja, otvoren račun u banci, člansku kartu političke partije, mišljenje, stav, ideju... čoveku koji pojma nema da je prevaren. Kada ne proda, on je loš u onome što radi. I on živi sa svim tim. Ispod njega ljudi ne znaju, iznad njega ljude nije briga. Sve pada na njegova pleća, a magarci tegle dok ne umru.
