Ono što obuzme profesora srpskog jezika kad shvati da čitate na času, školskim planom nepredviđenu literaturu, na kojoj vam ne može odbrusiti omiljenom maksimom drugih nastavnika: "Nije ti ovo srpski jezik i književnost pa da mi čitaš te petparačke priče na času". Iako se problem može rešiti jednostavno, većina će ignorisati slično ponašanje, ili u boljem (gorem?) slučaju pohvaliti sopstvenu pedagošku sposobnost kojom je podstakla na čitanje u savremenom nečitalačkom dobu, pa čak i doživeti uzvišeni trenutak svojstven svojoj profesiji, makar ono što se nalazilo u vašoj ruci proisteklo iz stvaralačkog genija Isidore Bjelice ili prosto bilo priručnik drevne indijske mudrosti o horizontalnim aktivnostima.
Sličan osećaj obuzima profesore muzičkog - kad čuju pevanje hitova "narodne umetnosti" - i likovnog - kad na "crtežima", koji neretko završe na sebi namenjenim stolicama, primete veoma neuspešnu predstavu akta s naglaskom na, često hiperbolisanim, muškim reproduktivnim organima.
