Rečenica koju smo svi mi bez sumnje mnogo puta čula u periodu od 3-13 godina, a upućenu od strane naših roditelja. Ponekad se činilo da su roditelji ti koji se po ceo dan igraju na ulici sa našim vršnjacima pa bolje od nas znaju ko je kakav, iz kakve je porodice (zar je to uopšte bitno?), da li psuje i voli da se maklja. Tu su i one komšijske primedbe na klince iz ulice što im zvone noću na vrata pa beže u mrak, ili igraju fudbal baš ispred njihove kuće pa im smetaju jer ometaju njihov san. Takvi komentari ostavljaju na roditelje dubok utisak pa oni pod hitno svojoj deci zabranjuju da su druže sa tom bagrom. Ponekad je ipak realnije prihvatiti da ni sopstveno dete nije zlatno i da je ponekad možda baš ono to koje ima fix ideje u društvu, a i pustiti ga da samo bira svoje društvo u kojem se najbolje oseća, to su ipak samo deca. Ja lično ne znam ni jedan slučaj u kojem su ove roditeljske primedbe stvarno delovale, ali nekim čudim oni nikad ne odustaju. Dok sam bio klinac, na primedbe o svom društvu voleo sam da odgovorim sledećim šaljivim tekstom (znam da sam zvučao ravnodušno, ali šta ću, život me nater'o): ko laže - taj i krade, ko krade - taj i ima, a ko ima - budi mu drug!
