Početak pravdanja, koji najčešće obrne dva do tri kruga oko nadrealnih dimenzija ljudske spoznaje komunikacije i vrati se na svoje originalno značenje:
Nemoj ti da misliš. Nemoj da misliš. A još manje da izgovaraš to što misliš.
- Pa dobro, hoćeš da idem s tobom?
- Ma ne bre, nemoj da ideš samo zbog mene.
- Nije meni problem da idem...
- Ali neću da te opterećujem, neću da budem zakeroni!
- Nemoj ti da misliš da ja neću da idem sa tobom samo zbog toga što ti misliš da ja idem sa tobom da ti ne bi bila sama, zbog toga što ja znam da bi volela da ne bude nikog iz one ekipe, koju znam da znaš da ne znaju da smo zajedno ili da bi bio sam i odmorio se od svega jer me ne zanima da provodim vreme sa tobom.
- Deder, mak' se, nešto su ti čudne oči.
