Mjesto gdje odlaze propuštene gol šanse.
Godine obgrljene krvlju i čemerom. Krivica koju preuzimaš ili ti je drugi natovare.
Pazi, ovo ne može svako da shvati, treba preživeti strahote.
Onda prođe par meseci u kojima osetiš da se s tobom nešto zbilo. Nešto krupno, užasno i jezivo što te nagrizalo od kako si svukao dečaka i na sebe obukao čoveka. I shvatiš da si došao do tačke sa koje povratka nema.
Zar je važno? Zar je ikada bilo važno ko je svemu kriv?
Nerazumevanje ti iz dana u dan kida ionako tanane živce, počnu da ti drhte ruke, da ti se oči krvave.
Ne, to nije bezrazložni gnev, ni tinejdž bunt, 'mnogo buke ni oko čega' ...
To je poriv bića dovedenog do ivice ponora!
Da li znaš, ti što osuđuješ, kako je makar stotinku biti mi u koži?
Iz dželatova ugla žrtvi i nije tako loše.
Krvare mišice, oči, usne, jeza ti rasteže telo, razapinje ruke.
Steže prokleti život, plete omču i veša te o nju.
Koliko još biti neobešen, a s nogama u vazduhu?
Razmisli pre nego udariš svojim čekićem, možda je Jozef K. baš toga dana i sam rešio da umre. Nestati je ponekad najbolja solucija.
Opet taj osećaj.
Dođeš, odeš, prođe sve. Vreme te vuče za rukav. Gazi. Kazaljke se cerekaju i cepaju vazduh unutar satne kutije.
Pitaš se gde je onaj oblak što je bio maločas tu, sa kog te nešto naglo skine i licem opaučiš zemlju?
Taj pad boli nju više nego tebe.
Koliko laži da će sve biti u redu povrh jagodica nemirnih prstiju koji ti se stalno dotiču čela...
Glava obešena k'o klatno leluja nad stopalima. Povijen u ćošku pokraj prozora recituješ strofe Majakovskog.
Na kapcima svež rosni trag, zenice ispijene i neme.
Prsne reč kao balon i najednom ćošak postane jedino mesto u svemiru koje je ikada imalo smisla, a sada ga nema i više se nikad neće povratiti.
Počneš da je češkaš po vratu a ona ti skloni ruku.
