Nesebična moj niko. Zapravo je čovek biće toliko okrenuto sebi da konta kako sve one travke proizvode ono što proizvode samo da bi čovek time mogao da se leči ili da truje konkurenciju. Zapravo, recimo ono velebilje tamo po planinama čijim se bobicama potruje poneko glupavo dete proizvodi atropin da bi se otkačilo insekata, a i upozorilo ostale biljke da odjebu od teritorije. Lukac sve trči da uđe u pljeskavicu, prosto jedva čeka da mu iščupaš lukovicu iz korena gde je akumuliralo hrane za ne daj bože zbog ljutog ukusa koji koristi da otera koze. U principu, sve te stvari o čoveku i prirodi, o nekoj zen povezanosti i sličnim su filozofija koju nisu pisale biljke, neg' čovek. Da se biljke pitaju, rekle bi samo jedno veliko: ODJEBI. Molim te k'o boga odjebi i prekini da mi čupaš cveće kad prezri, posle treba da teram novo.
Čovek po čoveku jeste povezan sa prirodom, ali samo ako ona igra po njegovim pravilima.
-Jao, kako lepi pupoljci, baš mi je drago.
-Aha, biće novih šipaka uskoro. Jao neeeee....
-Šta je bilo?
-Eno ga opet onaj debil, saće da mi počupa sve bebe, da teram novi cvet. Ima i pigment da mi se nakupi nakraj stabljike. PA NEMOJ JEBEM TI MATER! Koliko mi je dece pobio!
-Tuga, brate. sreća pa sam ja zeljasta, pa me ne smara.
-Lalo, mrš u pičku materinu.
