Nemam pojma šta je niti mi pada na pamet šta bi moglo biti.
- Kakva je ono kućica tamo na centru, je l opet uvaljuju narodu neke Lauševe knjige?
- Meni se čini da tamo prave pljeke, bar je nacrtana jedna.
- E jebemliga, nešto jeste.- Šta je ono, brate?
- Nešto jeste.
- Nešto? Misliš da je trandža?
- Moguće.
Univerzalni, a opet snajperski precizan odgovor starijih generacija, da ne kažem senilnih matoraca kojima treba oduzeti pravo izlaženja na izbore, baš kao i vozalke dozvole, na pitanje o, u tom trenutku neidentifikovanoj pojavi.
Rečenica koju pomenuti izgovaraju sa mimikom a la „Aristotel je prepisivo od mene u osnovnoj“ jeste produkt njihove neobuzdane želje da ni po koju cenu ne smeju ostati bez komentara na aktuelnu temu i neprihvatanja činjenice da niko ne može imati odgovor na baš sva pitanja. Bilo da je na tapetu debata o subatomskim česticama izmeta činčile ilipak rasprava o tome da li je Porki Pig zaista Dačiću stric i je li istina da je Ivica sve dokaze o njihovoj familijarnoj konekciji spalio dolaskom na ministarsko mesto.
*sumrak na tremu trošne porodične kuće iz 20-ih prošlog veka provode unuk i baba mu*
- Unuk: „Uh jebote, šta ono prolete nebom!? Avion ne leti ovolikom brzinom, a zvezde padalice su mnogo manje! A još i ima neku boju koju ni Snežana Dakić ne bi znala definisati! Koji trip!“
- Baba (koju krase perceptivne sposobnosti gde ne bi primetila eksploziju granate u sred dvorišta, agilnošću administrativnog radnika javnog preduzeća podiže pogled ka nebu, vadi cigaretu iz usta, ispušta dim iz nozdrva i zauzima mislionarsku pozu): „Hmm...Nešto jeste!“
- Unuk: „Beskrajno hvala, boba! Ja sam milio da nešto nije, ali smešno je dovoditi u pitanje tvoje konkluzije!“
- Baba: „A?“
- Unuk (sebi u bradu): „Teraj se bre baba u tri lepe...“
- Baba: „Sve sam te čula đubre malo! Saću reći Milutinu kakvog je vandala napravio!“
