Ona. Ona sa kojom ti je išlo sve savršeno. Ona koja ti je držala trunku svetlosti u ovom blatištu od života. Tekli su meseci, godine možda. Živeli ste bajku.
Sviđao ti se i onaj njen levi bangavi palac, kraći od desnog. I onaj ožiljak iznad brade. I to što sluša Smitse, usta ih jebem mlohava. I trpeo si njene, ćaleta alkoholičara i kevu, zakletu karijeristkinju. Znala je da ti kuva. Prebranci, ćufte, čokoladno čudo jebeno. Zvala te je pijana, čisto da ti se javi. Ti si spremao kintu za prsten, odvajao od onoga što bi trošio na cigare, čips, novu majicu.
Onda je puklo, onako nenajavljeno. Hajde da ostanemo prijatelji. Ti si odjebao to, koj će ti kurac kurva u životu.
Sad držiš njenu sliku, onu sa motorijade, u novčaniku. Iako imaš dvoje dece i ženu, i posle 14 godina te, kad je vidiš, nešto preseče. I dalje naručuješ pesme u kafani koje te sećaju na to govno. Voliš ti svoju ženu, ali moglo je da bude drugačije. Moglo je da bude sa njom.
- Leba ti, šta napravi ono sinoć?
- Vid'o nesuđenu. Išla korzom sa detetom, pa ono.
- A u kurac. Ćeš na po jednu?
- Ajde.
