Kad te uhvati ništa te ne drži.
Skraćeno: neurast.
Fajerfoks, Vord, Medija Plejer i SC2 se guraju na taskbaru pored 3 Skajp razgovora i 4 čet prozora. Na stolu pored mutiranog TV-a opružena knjiga, raščepljena kao deveruša jer je preko nje bačen strip, isto tako otvoren, da mogu senzualno da razmenjuju mastiljave fluide. Svuda okolo razbacane folije od načetih kutija napolitanki koje ti se plaze sa patosa. Polupopušena pljuga zabodena u humku u piksli na komodi, pahulje pepela popadale naokolo, ali uholaža koja tu šnjura ih samo zaobilazi i ništa se ne tangira. Kreneš po ubrus, u stvari samo misliš da kreneš, jer dlanom si već prešao preko svega, i pepela i uholaže, a onda samo duneš da rasteraš najsitnije trunje. Od toga ti se malo zamanta u glavi, jebiga, morao si da se sagneš. Shvatiš da si sedeo valjda zamišljajući da imaš rimski tepidarijum, šta li, a ne govnjivu Forma Ideale “radnu” stolicu: sve ti bila skliznula guzica na ivicu, savio si se kao da će da te fotografišu za članak o skoliozi. Ispraviš se i pogledaš kroz prozor i tako trepćeš neko vreme. Nije loše. Postaneš svestan desne noge koja radi kardio u ritmu treptaja pa je lepo svesno primiriš, ali to samo učini da postaneš svestan i svog disanja. Jedino što tad ostaje jeste da pripališ novu pljugu i otvoriš prozor tako što se dokotrljaš do njega na stolici, ne ustajući, a onda ipak ustaneš i pogledaš napolje. Na krošnji prekoputa je svraka, koja zauzvrat tebe pogleda kao da si poslednja budala, što i jesi. I šta ćemo sad?
